Template:Beginners' Guide navigation (Српски)

From ArchWiki
Revision as of 04:26, 16 December 2013 by Kynikos (Talk | contribs) (fix style after update to MediaWiki 1.22.0)

Jump to: navigation, search
This page is a template. It contains no Arch Linux-related information, but should be used as part of other articles. For more information, read Help:Template.

Please do not experiment with this template; you could ruin all pages using this template. If you want to edit this template, copy the text to Template:Sandbox, edit and test it there, and copy it back when it works.

Feel free to voice your opinion regarding this template.

Naivacioni box u upotrebi na Beginners' Guide (Српски) podstranicama.

Ovaj sablon bi trebao da bude okruzen sa <noinclude> tagovima da bi se sprecilo njegovo ukljucivanje u kompletni Beginners' Guide (Српски).

<noinclude>{{Beginners' Guide navigation (Српски)}}</noinclude>

Tango-view-refresh-red.pngThis article or section is out of date.Tango-view-refresh-red.png

Reason: please use the first argument of the template to provide a brief explanation. (Discuss in Template talk:Beginners' Guide navigation (Српски)#)

Tango-preferences-desktop-locale.pngThis article or section needs to be translated.Tango-preferences-desktop-locale.png

Notes: please use the first argument of the template to provide more detailed indications. (Discuss in Template talk:Beginners' Guide navigation (Српски)#)

Contents

О овом водичу

Ова упутства су написали Dennis Herbrich (dennis@archlinux.org) и Judd Vinet (judd@archlinux.org). Оригинална верзија се може наћи сајту Arch Linux-а.

Инсталација верзије 0.8 Voodoo не разликује се много од инсталације 0.7.2 Gimmick-а, па се ова упутства могу користити док се не допуне и ажурирају.

Кратак преглед

Ово је корисничка документација дистрибуције Arch Linux, верзија 0.7.2 (Gimmick). Она покрива поступке за добављање потребних фајлова, инсталацију дистрибуције и постављање основног система који се може успешно подићи. Поред тога, овде су дата кратка упутства у вези са структуром система и алата карактеристичних за Arch Linux, као што су pacman програм за баратање пакетима и ABS.

Увод

Шта је Arch Linux?

Arch Linux је дистрибуција оптимизована за i686 архитектуру, првобитно заснована на идејама CRUX-а, Одличне дистрибуције Per Lidén-а.

Arch је брз, лаган, флексибилан и стабилан. То и нису претерано лепе и углађене речи, али су тачне. Arch је оптимизован за i686 процесор, па добијате више снаге за сваки циклус. Лаган је за разлику од RedHat-а и осталих, и његов једноставан дизајн чини га лаким за проширивање и изградњу каквог год система пожелите.

Такав дизајн подржава и систем бинарних пакета, који је лак за употребу и омогућава вам да цео систем ажурирате једном командом. Arch такође користи и систем за израду пакета налик портовима (Arch Build System) како би олакшао израду пакета и омогућио синхронизацију уз помоћ само једне команде. И, да, такође можете искомпајлирати цео систем само једном командом. Све се одвија без компликација и потпуно транспарентно.

Arch Linux се труди да одржава најновије стабилне верзије софтвра. Тренутно одржавамо пробран основни комплет пакета и растућу збирку додатних пакета коју одржавају корисници и развојни тим Arch Linux-а.

У стремљењу ка свом циљу да буде једноставан и лаган, Arch Linux је изоставио неке од мање коришћених делова Linux система, као што су /usr/doc и info странице. У мојем личном искуству, они се ретко користе, а еквивалентне информацјие се могу наћи на мрежи ако буду потребне. Све man странице такође...

Arch Linux такође тежи да својим корисницима приушти неке од савремених могућности Linux-а, као што су hotplug и udev. Arch Linux 0.7.2 (Gimmick) подразумевано користи 2.6 Linux језгро и udev и подржава XFS/JFS, RAID/LVM, и шифроване фајлсистеме.

Лиценца

Arch Linux, pacman, документација и скрипте су интелектуално власништво (©2002-2006) Judd Vinet-а, и лиценцирају се под условима ГНУ Опште јавне лиценце.

Аутори и коментари

Овај документ је добрим делом базиран на радовима Judd Vinet-а (judd@archlinux.org). Мање исправке и добар део измена и додатака су дело Dennis Herbrich-а (dennis@archlinux.org). Коректура и коментари би требало да се пријаве bugtracker-у. Веома велики број људи је учествовао и учествоваће у исправљању и побољшавању документа који ће постати званични приручник за Arch Linux тако да је непрактично да их овде све набрајамо. Ипак, ви сви знате ко сте, и без ваше помоћи ово би било немогуће одржавати и побољшавати. Хвала вам!

Инсталација Arch Linux-а

Пре инсталације

Arch Linux је оптимизован за i686 процесоре и неће радити на слабијим x86 архитектурама (i386, i486, i586). Потребан је Pentium II или јачи процесор.

Tip: Постоји и пројекат заједнице који нуде пакете за i586 и x86-64 архитектуре. Погледајте овај сајт за детаљнија обавештења.

Пре инсталације Arch Linux-а, требало би да одучите који ћете метод инсталације користити. Arch Linux нуди ISO имиџе за инсталациони CD-ROM са кога се може подизати систем, као и имиџ фајлове дискетa за FTP инсталацију. Ткаође можете скинути основни ISO величине око 200 MB, који садржи само основне пакете и језгра али је у сваком другом погледу исти као и пун CD.

Ако на свом рачунару немате CD-ROM драјв, мораћете користити метод инстлаације уз помоћ дискета за FTP инсталацију. У супротном, набавите Arch инсталациони CD, тако што ћете скинути и нарезати ISO једног од сервера у листи истакнутој доле, или тако што ћете замолити неког другог да вам нареже, ако ваша dial-up веза нема довољан проток или ако не поседујете резач. Такође можете купити диск и преко OSDisc-a који испоруку врши у скоро вим земљама широм света.

FTP инсталацију можете урадити и уз помоћ CD-а. Варијанта са дискетама је заправо крајње средство, пошто је невероватно споро, а дискете често умеју да се покваре.

Исто тако не морате бринути о томе да ли је ISO свеж, пошто је ажурирање, након што је систем у потпуности инсталиран, веома брзо и лако. То јест, барем када имате брзу везу са Интернетом.

Warning: Коришћење dial-up PPP везе са Интернетом током инсталације још увек НИЈЕ подржано, пошто потребни pppd дејмон и ISDN алати нису у саставу root имиџа дискова.

За успешну FTP инсталацију, потребно је да имате капију на свом LAN-у која је повезана са Интернетом и преусмерава све захтеве од рачунара на који се систем инсталира ка Интернету и назад. Можете чак имати и свој FTP сервер на мрежи на којој се налази ваш рачунар. У сваком случају, не можете само прикачити модем на ваш PC и оспособити везу са вашим провајдером уз помоћ програма за инсталацију. То неће радити.

Несумњиво најлакши метод за почетнике је инсталација основног Arch Linux система, инсталација свега што је потребно са CD-а, а затим и ажурирање основних пакета и додавање других жељених или потребних након што успоставите везу са Интернетом.

Warning: Још једна ствар коју би требало да знате пре почетка инсталације Arch Linux-а је да ћете у току инсталације морати да знате како се припрема хард диск, које модуле (драјвере) треба учитати, и шта треба променити у критичним системским фајловима као што је lilo.conf и rc.conf. Програм за инсталацију вас неће држати за руку и водити кроз све могуће сценарије инсталације познате или непознате човечанству. Од вас се чекује да знате шта треба да инсталирате или изоставите. То је поприлично дугачак списак за почетнике, па ако вас то плаши, потрудите се да прочитате овај документ до краја пре почетка инсталације да бисте стекли бар некакав увид у ствари које ће се од вас захтевати, а онда, пре него што потпуно уништите систем, све што вам је нејасно разјасните са осталим корисницима на IRC-у, на форумима, или са гуруом за Linux из комшилука. Наравно, можете увек ускочити у ватру и испробавати разне комбинације док све не проради, али немојте после рећи да вас нисмо упозорили. Е, сад када смо то рашчистили, треба да знате да није то ни тако страшно. ;)

Шта вам све треба

  • Искуство у раду на Linux-у и са вашим системом, посебно са хардвером
  • Инсталациони медијум за Arch Linux (видите списак сервера)
    • Arch Linux инсталациони CD
    • или 2—7 дискета у зависности од хардвера који ћете користити
  • рачунар базиран на i686 архитектури (Pentium Pro, Pentium II или јачи, Athlon/Duron, итд. AMD K6, Transmeta Crusoe, CyrixIII и VIA-C3 НИСУ подржани)
  • мало слободног времена

Набавка Arch Linux-а

Arch Linux можете скинути са било којег сервера на страници за download. Ако скидате имиџе дискета за FTP инсталацију, пазите да то буде сервер на коме се налазе те пакете. Исто тако, ако инсталирате са CD-а, нађите сервер са ISO фајловима.

Сервери у овој листи су овде само као примери (они могу бити застарели; нађите ажурне сервере на страници коју смо малочас поменули):


Сервери за download
http://mirror.pacific.net.au Аустралија
ftp://gd.tuwien.ac.at Аустрија
ftp://ftp.belnet.be Белгија
ftp://ftp.estpak.ee Естонија
ftp://ftp.rez-gif.supelec.fr Француска
http://archlinux.antesis.org Француска
ftp://ftp.archlinux.de Немачка
ftp://ftp.mpi-sb.mpg.de Немачка
ftp://ftp.tu-chemnitz.de Немачка
ftp://ftp.hosteurope.de Немачка
ftp://ftp.pangora.org Немачка
ftp://ftp.parrswood.net Енглеска
ftp://ftp.kegep.tuc.gr Грчка
ftp://ftp.ntua.gr Грчка
ftp://ftp.fsn.hu Мађарска
ftp://ftp.heanet.ie Ирска
ftp://mi.mirror.garr.it Италија
ftp://saule.mintis.lt Литванија
ftp://ftp.nluug.nl Холандија
ftp://ftp.surfnet.nl Холандија
ftp://sunsite.icm.edu.pl Пољска
http://darkstar.ist.utl.pt Португалија
ftp://cle.linux.org.tw Таиван
http://prdownloads.sourceforge.net (само ISO) САД
ftp://ftp.nethat.com САД
ftp://ftp.ibiblio.org САД
ftp://ftp-linux.cc.gatech.edu САД

Припрема инсталационог медијума

Инсталација са дискете

Скините images/boot.img (путања је релативна у односу на корени директоријум сервера)

Скините images/root.img

Затим скините додатне имиџе из поддиректоријума images/addons/

Имиџ фајл Чему служи
ethernet.img Модули за мрежне картице
fs1.img XFS/JFS модули, Ext2 додатне алатке
fs2.img XFS/JFS додатне алатке
keymaps_usb_firewire.img Додатни распореди тастатура и конзолни фонтови, USB/firewire модули
ntfs_fdisk.img NTFS модули и алатке, fdisk
pcmcia_wlan.img PCMCIA модули, алатке за бежичну мрежу
raid_lvm.img RAID/LVM модули и алатке
scsi.img SCSI модули

Узмите празне диске и нарежите имиџ фајлове на њих:

(убаците прву дисктеу)

# dd if=boot.img of=/dev/fd0


(убаците следећу дискету)

# dd if=root.img of=/dev/fd0


(поновите исто за сваки додатни имиџ фајл који сте скинули)

# dd if=scsi.img of=/dev/fd0


Tip: Ако морате (желите) да ове дискете направите под Windows-ом, скините rawrite.exe и користите га уместо dd-а.

Запишите све параметре своје мреже како бисте могли да их унесете током инсталације, ако желите инсталацију преко FTP-а.

  • IP адресу
  • Subnet маску
  • Капију (gateway)
  • Модул (драјвер) за мрежну картицу (нпр.: eepro100, 8139too)
Инсталација са CD-а

Скините 0.7.2/iso/i686/arch-0.7.2.iso (путања је релативна у односу на корени директоријум сервера)

Скините 0.7.2/iso/i686/arch-0.7.2.md5sum

Проверите исправност ISO фајлова помоћу md5sum:

# md5sum --check arch-0.7.2.md5sum
arch-0.7.2.iso: OK

Нарежите ISO фајл на празац CD (овај корак се разликује од оперативног система до система и од програма до програма).

Tip: Ако желите да скинете base или beta ISO, промените име фајла, на пример: arch-0.7.2-base.iso уместо arch-0.7.2.iso и исто тако за md5sum.

Запишите све параметре своје мреже како бисте могли да их унесете током инсталације, ако желите инсталацију преко FTP-а.

  • IP адресу
  • Subnet маску
  • Капију (gateway)
  • Модул (драјвер) за мрежну картицу (нпр.: eepro100, 8139too)

Употреба CD-ROM-а

Ако не дижете систем са инсталационог CD-а, прекочите овај одељак и сместа пређите на упутства за инсталацију са дискета. Ако познајете поступак подизања система, такође можете прескочити ово разглабање и прећи на Уобичајен поступак за инсталацију у којем се обрађује сама инсталација Arch Linux система.

Рестартујте систем са Arch Linux инсталационим CD-ом убаченим у драјв. Проверите да ли је BIOS подешен за подизање система са CD-а. Погледајте приручник матичне плоче за детаље ако не знате како да га подесите. Када је систем подигнут са CD-а, видећете уводну поруку која бесконачно дуго чека на вашу команду, и објашњава које су вам могућности на располагању. Већина корисника може притиснути ENTER и наставити са подизањем пордразумеваног инсталационог Arch Linux језгра са подршком за IDE и SCSI. Ако из неког разлога ово језгро неће да се подигне на вашем рачунару, пробајте да подигнете језгро без подршке за SCSI тако што ћете укуцати arch-noscsi испод уводне поруке.

Tip: Ако подизање система са CD-а без неког видњивог разлога не успе, а користите старији CD-ROM драјв и режете на CD-RW медијем пробајте са обичним CD-R дисковима. Неки старији уређаји не читају CD-RW дискове како треба. [Такође је могуће искористити CD-RW ако режете при ниским брзинама (мање од 8x). (Foxbunny)]

Након што се систем у потпуности подигао, наћићете се у администраторској шкољци (root shell) са инструкцијама у горњем делу екрана. Сада сте спремни да почнете са инсталацијом. Не дозволите да вас инструкције збуне. Када подижете систем са CD-а, не треба вам loaddisk пошто се он покреће аутоматски. Само они који инсталирају систем са дискета треба ручно да покрену loaddisk.

Употреба дискета

Tip: Ако знате за било какав начин да подигнете Arch Linux са CD-а, то вам топло препоручујемо. Не само да су дискете склоне кваровима, већ цео процес подизања система траје много дуже и ако вам треба гомила модула, жонглирање дискетама уме да буде напорно. Напоменућу још да за инсталирање преко FTP сервера није потребно подизати систем са дискета и CD може послужити истој сврси.

Рестартујте рачунар са дискетом убаченом у драјв. Када диск буде ишчитан, наћићете се пред одзивником за подизање система (boot prompt), који чека на ваш потез. Након што додате потребне параметре језгра, притисните ENTER да бисте наставили.

Tip: Ако користите USB тастатуру, биће потребно да учитате модуле за USB аутоматски након подизања система. То се може постићи тако што ћете NEEDUSB параметар подесити према типу вашег USB преносника (USB bus). На пример, ако имате UHCI преносник, укуцаћете NEEDUSB=uhci иза одзивника. Након што се основни диск ишчита, од вас ће бити затражен додатни диск са USB/Firewire модулима, који ће бити аутоматски учитан након 10 секунди. Ако нисте сигурни који UBS преносник поседујете, покушајте да иза одзивника укуцате NEEDUS=auto, који ће учитати сва ти модула за преноснике (UHCI, OHCI, EHCI).

У току подизања система, видећете и ову поруку:

VFS: Insert root floppy disk to be loaded into RAM disk and press ENTER

Убаците основну дискету у драјв и притисните ENTER. Дискета ће се ишчитати до краја и појавиће се одзивник. Пошто ће вам сада требати модул за мрежну картицу, требало би да га учитате. Убаците одговарајућу дискету у драјв и издајте следећу команду:

# loaddisk /dev/fd0

Убрѕо ће сви модули за мрежне картице бити распаковани у одговарајуће директоријуме. Ако приметите да је после ове операције директорјум /lib/modules празан и/или сте видели поруке о грешкама, ваша дискета је највероватније покварена. Направите нову дискету и покушајте поново. При новом покушају не морате све почињати испочетка, већ само поновите loaddisk. Не брините ако вам у току инсталације више дискета пропадне. То је, нажалост, сасвим уобичајено. Само немојте рећи да вас нико није упозорио.

Учитајте остале додатне дискете које су вам потребне, као на пример SCSI или RAID/LVM. За сваку дискету користите loaddisk команду као у поменутом примеру. Редослед није битан.

Ако знате који модул за мрежну картицу треба учитату, можете то урадити са modprobe командом. Немојте се много узбуђивати ако не знате који модул вам треба. Програм за инсталацију ће сам утврдити који треба учитати.

Заједнички део инсталације

Сада би систем требало да је подигнут, и хард диск на који желите да га инсталирате, као и инсталациони медијум, требало би да је приступачан. Постарајте се да по потреби учитате све неопходне модуле.

Уз помоћ доступних текстуалних алата, искусни корисници ће моћи да припреме хард диск и било који уређај потребан за инсталацију, пре него што покрену програм за инсталацију. Овај параграф можете слободно прескочити ако не видите потребу за даљом ручном конфигурацијом. Напоменућемо да инсталациони медијуми садрже и /arch/quickinst скрипту за искусне кориснике. Та скрипта инсталира основне пакете у директоријум који зада корисник. Ако желите егзотичну инсталацију са забавним стварчицама као што су RAID или LVM, или уопште не желите да користите програм за инсталацију, вероватно ћете желети да користите quickinst скрипту. Сви готивни клинци то раде.

Учитавање алтернативних тастатурних мапа

Ако вам је потребна тастатурне мапе различита од US мапе, користите km алат за учитавање нове мапе. Куцајте km иѕа одѕивника, а онда користите стрелице да бисте дошли до одговарајуће тастатурне мапе и/или конзолног фонта.

Покретање инсталације

Сада можете покренути /arch/setup да бисте подигли програм за инсталацију. Након поздравне поруке, пред вама ће бити избор метода инсталације. Ако имате брзу везу са Интернетом, вероватно ћете желети FTP инсталацију да бисте инсталирали најсвежије пакете, уместо да користите потенцијално застареле пакете на CD-у. Обратите пажњу на нестандардна подешавања проксија који могу донети нежељене последице. Ако не можете да користите CD ово је једини метод инсталације који имате на располагању.

Warning: Када се крећете кроз програм за инсталацију, након сваког завршеног корака морате увек одабрати DONE из подменија. Тиме чувате сва подешавања која сте у тим корацима извршавали и припремате се за следеће. Избегавајте повратак на претходне кораке пошто то може збунити програм за инсталацију.
Tip: Заправо није тешко поставити FTP сервер, или направити инсталациони CD са пакетима који су вам потребни, што олакшава инсталацију неколико копија Arch Linux-а на различитим машинама, а истовремено штеди време и комуникацију са серверима. Олакшајте и себи и нама, и позабавите се тим алтернативама!

Ако одаберете инсталацију са CD-а, моћићете да инсталирате само пакете који се налазе на CD-у, а они могу бити поприлично стари. Наравно, предност је да вам не треба веза са Интернетом, па се овај метод препоручије за кориснике dial-up Интернета и свакога ко не жели да скида барем 100 MB пакета.

Након што одаберете једну од метода инсталације, мени програма за инсталацију биће приказан са списком корака које редом треба извршити.

Током инсталације, у сваком тренутку можете прећи на пету виртуелну конзолу (Alt+F5) и видети команде које програм за инсталацију покреће у позадини, и поруке које ти програми шаљу кориснику. Притисните Alt+F1 да би се вратили на прву конзолу где је програм за инсталацију покренут, и било који F тастер између та два за прелазак на слободне конзоле, ако буде потребе да ручно интервенишете.

Конфигурација мреже: Configure Network (само за FTP инсталацију)

Configure Network ће вам омогућити инсталацију и конфигурацију мрежног уређаја.

Ако ниједан eth0 уређај није доступан, програм за инсталацију ће вам понудити могућност да испроба различите модуле. У том случају одаберите YES осим ако то не сруши систем (што не би требало да се деси), или NO ако желите да ручно учитате модул. Ако програм за инсталацију не може да пронађе одговарајући модул, проверите да ли сте у ранијим корацима покренули loaddisk како бисте модуле за мрежне уређаје учинили доступнима. Када се систем диже са CD-а, то се дешава аутоматски. Ако ваша мрежна картица одбија да буде пронађена, утврдите да ли је картица физични инсталирана и да ли је Linux језгро уопште подржава.

Када је једном учитан прави модул, имаћете могућност да конфигуришете приступ мрежи уз помоћ DHCP. Ако сте повезани на DHCP сервер, потврдите са YES и програм за инсталацију ће се побринути за остало. Ако одаберете NO од вас ће бити затражено да ручно унесете информације о мрежи, које сте, надам се, записали.

Tip: Ова ставка у менију је доступна само код FTP инсталације, што је логично.

Припрема хард диска: Prepare Hard Drive

Prepare Hard Drive ће отворити подмени са две могућности за припрему циљног хард диска. Прва могућност је Auto-Prepare (аутоматска припрема) који ће аутоматски партиционисати ваш хард диск са /boot, swap и root партицијом, и направити фајлсистеме на све три партиције. Те партиције ће такође бити аутоматски прикључене на одговарајућа места. Прецизније, ова опција ће створити:

  • ext2 /boot партицију од 32 MB
  • swap партицију 256 MB
  • ext3 root партицију од остатка слободног простора

Праве величине партиција могу бити мало другачије због различитих геометрија хард дискова. Ову опцију можете одабрати ако не знате много о партиционисању хард дискова, али вас упозоравам:

Warning: AUTO-PREPARE ЋЕ ОБРИСАТИ СВЕ ПОДАТКЕ СА ОДАБРАНОГ ДИСКА! Пажљиво читајте упозорења програма за инсталацију и пазите приликом одабира циљног диска.

Један од начина да проверите да ли је одабран прави хард диск је да пређете у другу конзолу (Alt+F2, ENTER) и ту извршите следећу команду:

# cfdisk -P s <име уређаја>

што ће приказати тренутну табелу са партицијама одабраног уређаја, што је довољно да се идентификује хард диск.

Ако није приказан ниједан уређај ([nothing] will be COMPLETELY ERASED! ...) и програм за инсталацију прикаже поруку о грешци (Device not valid) када одаберете YES, проверите да ли сте учитали све потребне модуле уколико користите SCSI, RAID и сличне уређаје. У овом тренутку још увек можете учитати потребне модуле тако што у другој конзоли издате команду, а затим се вратите у програм за инсталацију у првој конзоли (Alt+F1).

Ако желите да партиционишете ручно, користите преостале две опције: Partition Hard Drives и Set Filesystem Mountpoints да бисте припремили циљни медијум према својим спецификацијама на начин на који је описан доле. У супротном, вратите се на главни мени након успешне аутоматске припреме.

Партиционисање хард дискова: Partition Hard Drives

Partition Hard Drives ћете прескочити ако сте већ одабрали аутоматску припрему.

Ако нисте, онда ћете одабрати диск(ове) који желите да партиционишете и бићете пребачени у cfdisk, програм за партиционисање, где можете слободно мењати партиције док не сачувате измене ([Write]) и завршите ([Quit]).

За успешну инсталацију биће вам потребни барем swap и root партиције.

Постављање прикључака фајлсистема: Set Filesystem Mountpoints

Set Filesystem Mountpoints ћете такође прескочити ако сте одабрали аутоматску припрему. На овај корак ћете прећи када у претходном измените податке о партицијама онако како се вама свиђа, или користите већ постојеће партиције.

Прво питање је партиција која ће се користити као swap. Одаберите из листе раније створену swap партицију. Затим на исти начин одаберите root партицију. Сваки пут када одаберете партицију која ће бити прикључена, морате одредити да ли ће на њој бити направљен и фајлсистем. Ако одаберете YES, биће вам понуђен избор фајлсистема које можете створити (избор је углавном ствар укуса; одаберите ext3) и партиција ће бити форматирана са одабраним фајлсистемом. С друге стране, нема проблема ако одговорите и са NO и тим сачувате све постојеће фајлове на партицији.

Warning: Ако желите да сачувате податке на постојећим партицијама, топло вам препоручујем да податке ископирате на сигурно месте уместо да се ослањате на наду да ништа неће поћи наопако током инсталације. Немојте причати како вас нисам упозорио!
Tip: За swap партицију немате избор фајлсистема пошто swap партиција користи посебан фајлистем.

Ако желите да прикључите друге партиције, као што су /boot или /home, то можете урадити сада.

Урадите следеће:

  1. одаберите партицију коју желите да прикључите
  2. одаберите фајлсистем (ако желите да га створите уместо да сачувате постојећу)
  3. одаберите место прикључка

Понављајте ове кораке док не будете задовољни конфигурацијом, и одаберите DONE да бисте створили фајлсистеме и прикључили их на одговарајућа места. Након што су партиције форматиране и прикључене, поново ћете се наћи у главном мениију.

Warning: Програм за инсталацију ће се побунити ако на /tmp прикључите засебну партицију, па се то не препоручује. Само одвојте партицију за /tmp и немојте радити ништа са њом. Када инсталација буде завршена и систем буде оперативан, моћићете да је конфигуришете како вам одговара.

Одабир пакета: Select packages

Select Packages вам омогућава да одаберете пакете који ће бити инсталирани са CD-а или FTP сервера.

Ако сте одабрали инсталацију са CD-а, морате да одлучите да ли ће програм за инсталацију покушати сам да прикључи CD или ћете ви одредити локацију на коју сте већ прикључили изворни медијум. Одаберите опцију која вам одговара. Најчешће је то опција да се прикључи CD, а након нјеног одабира добићете могућност да одаберете уређај у коме се налази медијум.

Tip: Ако ваш CD-ROM није на списку, проверите да ли су сви потребни модули (као што су SCSI и USB модули) учитани.

Ако сте одабрали FTP инсталацију, од вас ће бити затражено да из списка одаберете вама најближи сервер, или да дефинишете свој сервер са исправном FTP путањом, као на пример унапред припремљен FTP сервер на вашој локалној мрежи, или серверу који се из неког разлога није нашао на списку.

Који год извор за инсталацију одаберете, након што се учита списак пакета, наћићете се пред страницом за обабир категорија пакета.

Tip: Ако у току скидања списка пакета наиђете на поруку о грешки, требало би да одаберете други сервер. Проверите да ли сте повезани са мрежом и да нисте погрешно укуцали путању ка серверу. Може се такође десити да сте погрешно прикључили инсталациони медијум у /src директоријуму, ако сте га одабрали као извор за инсталацију.

Сада имате прилику да одаберете читаве групе пакета из којих желите да инсталирате пакете, а потом детаљније пречистите избор означавањем пакета које желите или не желите да инсталирате.

Сваки пакет из BASE категорије би у сваком случају требало инсталирати и требало би да одаберете било коју категорију из које ћете можда пожелети барем један пакет. Запамтите да се одабир појединачних пакета који следи односи само на пакете из одабраних група. Самим тим, ако одаберете само BASE групу, нећете моћи да инсталирате пакете из осталих група.

Tip: Ако желите да прво обележите минимум пакета за инсталацију, а ипак задржите могућност да прегледате и остале пакете, и по потреби инсталирате неки од њих, требало би да одаберете да се пакети подразумевано не обележавају.

Питање Select all packages by default? (Подразумевано обележи све пакете?) је веома јасно само по себи. Програм за инсталацију вас пита да ли желите да сви пакети у категоријама буду обележени.

Ако одговорите са YES, спискови појединачних пакета из категорија ће бити приказани и сви пакети обележени за инсталацију, а ваш посао ће бити да одаберете пакете које не желите да инсталирате.

Ако одговорите са NO, спискови ће бити приказани, а обележени ће бити само пакети из категорије BASE, и ваш посао ће бити да одаберете пакете које желите да инсталирате.

Tip: Одговорите са NO да бисте инсталирали систем по свом укусу.

Препоручљиво је да инсталирате све пакете из BASE категорије и ни један од осталих пакета. Не брините, све што вам треба ћете моћи да инсталирате без потешкоћа када основни систем проради. Једини изузетак овом правилу су пакети за успостављане везе са Интернетом. То су следећи пакети:

пакет категорија опис
dhcp base Користите ако је ваша машина DHCP клијент
isdn4k-utils network Ако користите ISDN за dial-up
ppp base Ако користите аналогни модем
rp-pppoe base Ако користите DSL за pseudo-dialup
Warning: Основни (base) ISO саджи само пакете из BASE категорије, па је препоручљиво да скинете пуну верзију инсталационог CD-а ако желите пакете за ISDN!

Када завршите са одабиром пакета напустите дијалог за селекцију и наставите са следећим кораком — инсталацијом пакета.

Инсталација пакета: Install Packages

Install Packages ће инсталирати на хард диск pacman и било које пакете које сте раније одабрали, као и пакете на које се одабрани пакети ослањају (dependency).

Ако сте прескочили припрему хард диска, инсталациони програм ће вас питати где је прикључена root партиција. То ће се догодити само људима који су ручно партиционисали хард дискове и направили фајлсистеме. Они ће морати да унесу root директоријум у који пакети треба да се инсталирају. Подразумевано, инсталер монтира root партицију на /mnt, а све друге партиције испод тога.

Поруке о грешкама и дебагерски излаз иду на терминал број 5 (ALT-F5). Након што су пакети инсталирани, наставите на следећи корак, Configure System.

Configure System

Configure System омогућава вам да уредите конфигурационе фајлове битне за новоинсталирани систем.

Ако баш журите, можете прескочити овај корак у нади да ће подразумеване вредности да раде, али је јако препоручено да идете кроз листу конфигурационог фајла представљеног овде и на одговарајући начин промените опције. Погледајте System Configuration секцију за детаљније инструкције.

Install Kernel

Install Kernel ће вас питати који кернел да се инсталира на вашем тврдом диску.

2.6

Инсталира наш 2.6.x кернел са SCSI/SATA/IDE подршком. Тачно шта ће подржавати неки 2.6.x кернел зависи од тога како сте конфигурисали ваш иницијални ramdisk, али подразумевани има подршку за све познате SCSI, SATA и IDE системе. Погледајте System Configuration секцију за више информација везаних за initrd.

2.4 IDE

Инсталира наш 2.4.x кернел са једино IDE подршком.

2.4 SCSI

Инсталира наш 2.4.x кернел са IDE и SCSI подршком. Бирајте ово ако имате неки SCSI драјв инсталиран, или вам треба SCSI емулација за IDE CD-писач или уређај за смештај података који се повезује на USB.

Молимо вас да приметите да Arch Linux подразумевано користи 2.6 кернел. Избацујемо подршку за 2.4 серију, тако да би требало да га користите само ако 2.6 не ради.

Install Bootloader

Install Bootloader ће инсталирати bootloader на ваш тврди диск, или GRUB (препоручено), или LILO, зависно од вашег избора.

Пре инсталирања bootloader-a, скрипта за подешавање ће тражити да прегледате одговарајући конфигурациони фајл како би потврдили да су подешавања у реду. Осигурајте да знате које су root (и boot ако их имате) партиције.

Ако изаберете да се инсталира LILO, bootloader ће аутоматски бити инсталиран по вашим подешавањима у конфигурационом фајлу, док GRUB захтева селекцију партиције на коју да се инсталира. Овде би требало да изаберете оно што би била бут опција за LILO, што је обично /dev/sda, јер се то односи на master boot record првог тврдог диска. Детаљне поруке о грешкама се могу наћи на VC5 (virtual console 5) ако било шта крене погрешно.

Ако планирате да подесите систем који ће моћи да подиже више оперативних система (multiboot), можда би било боље да инсталирате bootloader на вашу root ili /boot партицију и да подесите на тај сектор да указује bootloader u master boot record-u.

Инсталирање bootloader-a у MBR ће немилосрдно прегазити било који већ постојећи bootloader. Осигурајте да разумете последице тога ако користите multiboot систем или ако желите да сачувате постојећи bootloader који је направио други оперативни систем.

Exit Install

Сада изaберите Exit Install, извадите CD из драјва, куцајте reboot на командној линији и надајте се да ће све бити у реду.

Ако се ваш систем покрене, можете да се пријавите као root без икакве лозинке, тако да су прве ствари које треба да урадите постављање лозинке за root корисника командом passwd чим се пријавите, додавање корисника у User Management секцији, и подешавање ваше интернет конекције.

Честитамо! Сада наставите са основама конфигурисања интересантних делова вашег система.

System Configuration

Ово су најбитнији конфигурациони фајлови за Arch Linux. Требало би да можете без проблема да уређујете ове фајлове текст едитором, јер нема графичких апликација да вам помогну. Само најважнији конфигурациони фајлови су овде излистани. Ако вам треба помоћ у конфигурисању одређеног сервиса, молимо прочитајте одговарајућу man страницу или погледајте неку документацију доступну преко интернета.

Arch Linux не користи никакав апстракциони слој за администрацију. Због тога обично можете да се држите свих инструкција које је објавио аутор тог софтвера, као и све што нашете помоћу система за претрагу по вашем избору, и то ће радити, а неће збунити ваш систем, јер он једноставно не води рачуна о томе.

Configuration Files

Пре него што покушате да покренете ваш новоинсталирани систем, требало би да бар на брзину погледате ове фајлове и осигурате да нису сувише неодговарајући.

Листа конфигурационих фајлова

  • /etc/rc.conf
  • /boot/grub/menu.lst
  • /etc/lilo.conf
  • /etc/mkinitrd.conf
  • /etc/hosts
  • /etc/fstab
  • /etc/modprobe.d/modprobe.conf
  • /etc/modules.conf
  • /etc/resolv.conf
  • /etc/conf.d/*
  • /etc/profile

/etc/rc.conf

Ово је главни конфигурациони фајл Arch Linux-а. Преко њега можете да подесите систем везано за тастатуру, временску зону, име хоста, мрежу, који демони да раде и који модули да се учитавају при подизању система, профиле, и друго. Потрудите се да што боље проучите овај фајл.

LOCALE

Ово поставља системски језик, тј. онај који ће користити све апликације и услужни програми који подржавају i18n. Листу расположивих локализација можете добити покретањем "locale -a" из командне линије.

HARDWARECLOCK

Овде ставите UTC ако је у BIOS-у сат подешен на UTC (GMT), или localtime ако је подешен на локално време. Ако је на истом рачунару инсталиран оперативни систем који не ради коректно са UTC, као што је Windows, одаберите localtime, иначе је боље UTC, које решава питање померања сата и има пар других предности.

TIMEZONE

Одређује на коју временску зону да се подеси систем. Временске зоне су смештене у фајлове испод директоријума /usr/share/zoneinfo. На пример, немачка зона је Europe/Berlin, што одговара фајлу /usr/share/zoneinfo/Europe/Berlin. Српска временска зона је Europe/Belgrade. Ако не знате тачно име временске зоне, то се може подесити и касније.

KEYMAP

Одређује која ће се мапа тастера учитати програмом loadkeys при подизању система. Расположиве мапе су у /usr/share/kbd/keymaps. Ова мапа има утицајасамо на конзолни приказ, а не на графичке корисничке интерфејсе, па дакле ни на терминалне емулаторе који раде у оквиру X-a.

CONSOLEFONT

Одређује који конзолни фонт да се учита програмом setfont при подизању система. Расположиви фонтову су у /usr/share/kbd/consolefonts.

USECOLOR

Да ли да се омогуће обојене статусне поруке при подизању система.

MOD_AUTOLOAD

Ако је постављено на "YES", Arch ће скенирати ваш хардвер за време подизања система и покушати да аутоматски учита одговарајуће модуле у кернел, помоћу programa hwdetect.

MOD_BLACKLIST

Овде ставите низ модула који не желите да се учитају при подизању система. Нпр, ако не желите да се чује PC спикер, можете да ставите pcspkr на ову листу.

MODULES

На ову листу ставите модуле који желите да се учитају при подизању система. То исто можете учинити и преко фајлова modprobe.conf и modules.conf, али тада морате да их вежете за неке хардверске уређаје, док то овде није случај. Ако на почетак назива модула убаците знак узвика ("!"), смисао се обрће (као да сте га ставили у MOD_BLACKLIST).

USELVM

Ставите на "YES" da bi se покренуо vgchange при подизању система и активирао LVM групе. Ако не знате шта ово значи, не брините.

HOSTNAME

Ово одређује шта да се користи као име хоста (без назива домена). Можете изабрати било шта што се добија коришћењем слова, бројева и пар специјалних карактера као што је цртица.

INTERFACES

Овде постављате поставке за мрежне интерфејсе. Већ постојеће линије и коментари доста добро објашњавају ствари. Ако не користите DHCP за конфигурацију интерфејса, знајте да вредност променљиве треба да буде једнака стрингу који би представљао аргументе команди ifconfig.

ROUTES

Овде можете да дефинишете Ваше статичке мрежне руте са произвољним називима. Погледајте пример за подразумевани гејтвеј. У основи, део под наводницима се прослеђује исто као route команди, тако да се препоручује да читање "man route".

NET_PROFILES

Омогућава неке мрежне профиле при подизању система. Мрежни профили дају погодан начин за управљање вишеструким мрежним конфигурацијама и намера је да замене стандардну INTERFACES/ROUTES поставку која је и даље препоручена за системе са само једном конфигурацијом. Ако ће ваш компјутер да учествује у различитим мрежама у различито време (нпр. лаптоп), онда би било добро да погледате у директоријум /etc/network-profiles и да направите неке профиле. Тамо се налази шаблонски фајл који можете искористити.

DAEMONS

Ово је низ зазива скриптова из директоријума /etc/rc.d/ који су предвиђени да се стартују при подизању система. Ако назив скрипта претходи знак узвика, он се неће извршити. Ако назив скрипта претходи знак "ет" (@), он ће се извршити у позадини (тј. секвенца подизања се неће зауставити док се ова скрипта успешно не заврши). Обично нема потребе да мењате првобитне вредности како би добили систем који ради, али ћете их мењати ако инсталирате неки системски сервис као што је sshd.

/boot/grub/menu.lst

GRUB is the default bootloader for Arch Linux. You should check and modify this file to accomodate your boot setup if you want to use GRUB, otherwise read on about the LILO configuration.

Configuring GRUB is quite easy, the biggest hurdle is that it uses yet another device naming scheme different from /dev; Your hard disks as a whole are referred to as (hd0), (hd1), etc., sequentially numbered in order of appearance on the IDE/SCSI bus, just like the sda, sdb, etc. names in Linux. The partitions of a disk are referred to with (hd0,0), (hd0,1) and so on, with 0 meaning the first partition. A few conversion examples are included in the default menu.lst to aid your understanding. 
Once you grasped the concept of device naming, all you need to do is to choose a nice title for your boot section(s), supply the correct partition device as a parameter to the root option to have it mounted as / on bootup, and create a kernel line that includes the partition and path where the kernel is located as well as any boot parameters. If using the stock Arch 2.6.x kernel, you'll also need an initrd line that points to the initrd26.img file in your /boot directory. The path you put on your initrd line should be the same as the path to vmlinuz26 that you provide on the kernel line. You should be fine with the defaults, just check whether the partition information is correct in the root and kernel lines. 
To create a boot option that loads the bootsector of a different OS, this example might be helpful. You will probably succeed in starting any Microsoft-based operating system with it, just add this block to the file after any other sections, and modify the partition device accordingly to refer to the partition containing the bootsector of the OS you are intending to boot. 
  1. (1) Other OS

title My Other OS rootnoverify (hd0,1) makeactive chainloader +1

For advanced configuration of other OSes, please refer to the online GRUB manual. 

/etc/lilo.conf

This is the configuration file for the LILO bootloader. Make sure you check this one and get it right if you want to use LILO to boot your system. See LILO documentation for help on this. 
Things you should check are the root= lines in the image sections and the boot= line right at the beginning of the file. The root lines specify the device which shall be mounted as the root filesystem on bootup. If you don't know what is supposed to be entered here, change to another terminal and type mount to see a list of all currently mounted drives, and look for the line which displays a device name mounted on /mnt type [...]. The device path at the beginning of this very line should be entered in the root lines of your lilo.conf. Change if necessary. 
The boot line should be okay by default in most cases. Unless you have a weird boot manager setup in mind with multiple OSes, the device referenced here should be having the same prefix your root lines have, but not end with a number. For example, a root of /dev/sda3 means you probably want to install LILO into the Master Boot Record of the hard disk, so you would set boot to /dev/sda, which references the disk as a whole. 
To prevent some serious grief, you should make sure you know how to restore the bootsector of your other OSes, for example with Windows's FIXBOOT/FIXMBR tools. 
To be on the safe side, you should keep the option lba32 right below the prompt line. This will prevent some geometry issues from happening. 
In some cases, depending on your BIOS, LILO will not run on bootup and spill out an error code infinitely. In most cases you either removed the lba32 option, or your hardware setup is a little special, meaning that maybe your CD-ROM drive is primary master and the hard disk you installed secondary slave. This can very well irritiate your BIOS, and prevent a boot up. To prevent that you can try and make the install drive the primary master on your IDE bus. If you've got a mixed IDE and SCSI system and the problem persists, you'll probably need some experimentation with the disk and bios options of LILO to provide a working mapping; The disk drives in your system are numbered sequentially by your BIOS, starting with 0x80. If you're lucky your SCSI controller tells you which drive has which BIOS ID, but usually you're not. How the drives are effectively numbered is depending on your BIOS, so in the worst case you can only guess until it works. A typical disk line would look like this: 

boot=/dev/sda disk=/dev/sda bios=0x80

The disk option maps a BIOS ID to the disk device known to linux. Note that there is still no guarantee that things will work as other things can be wrong, so do not despair if all your tries fail, but rather try rearranging your hardware in a way that's not totally odd. In this area too much can go wrong and needs special handling to be explained here. In most cases the lba32 option will suffice anyway. Old hard drives will usually need a little more special care until they do as told. 
Don't become fidgety when reading this section, I (Dennis) just happened to stumble over this problem when experimenting with a rather odd system, and figured it'd be a good idea to mention this show stopper and workarounds here. You probably won't ever experience this, and if you do, use GRUB. ;) 
How to recreate a LILO boot sector with only a rescue disk is explained later in this document. 

/etc/mkinitrd.conf

This file allows you to fine-tune the initial ramdisk (also commonly referred to as the "initrd") for your system. The initrd is a gzipped image that is read by the kernel during bootup. The purpose of the initrd is to bootstrap the system to the point where it can access the root filesystem. This means it has to load any modules that are required to "see" things like IDE, SCSI, or SATA drives (or USB/FW, if you are booting off a USB/FW drive). Once the initrd loads the proper modules, it passes control to the Arch system and your bootup continues. For this reason, the initrd only needs to contain the modules necessary to access the root filesystem. It does not need to contain every module you would ever want to use. The majority of these modules will be loaded later on by hwdetect or hwd. 
By default, mkinitrd.conf is configured to provide all known modules for IDE, SCSI, or SATA systems. This means the default initrd should work for almost everybody. The downside to this is that there are many modules loaded that you will not need. This is easily visible by examining your module table after booting up (with the lsmod command). While this doesn't actually hurt anything, some people find it annoying. To cull this list down to only what you actually need, you can edit mkinitrd.conf and disable the subsystems (ie, IDE, SCSI, RAID, USB, etc) that you don't need. Each subsystem has a variable that starts with REMOVE_. Setting the variable to 1 (one) will remove it from the initrd. 
You can customize even further by specifying the exact modules you need in the HOSTCONTROLLER_ variables. Or, if you'd rather trust the auto-detection utility (hwdetect) to find the modules for you, you can set the AUTODETECT variable to 1 and ignore the other settings. 
If you're using RAID or encryption on your root filesystem, then you'll have to tweak the RAID/CRYPT settings near the bottom. See the wiki pages for RAID/LVM, filesystem encryption, and Initrd for more info. 
When you're finished tweaking mkinitrd.conf, you must run mkinitrd auto to regenerate the initrd. You can include the -show switch if you want to see a list of the modules being included. 
  1. mkinitrd auto -show

WARNING: If you fail to include the correct module(s) in your initrd, your system will not boot! For this reason, you should be especially careful when tweaking your initrd. Do not over-tweak unless you know your hardware well.

If you do manage to break your system, you can use the backup initrd that is included with the stock 2.6.x kernel, but only if you use the GRUB bootloader. To use the backup initrd, you must edit the initrd line from the GRUB menu at bootup and change it to point to the backup image. For example, if your normal initrd line is initrd /initrd26.img, you should change it to initrd /initrd26-full.img. Then bootup with the backup initrd and fix your primary! 

/etc/hosts

This is where you stick hostname/ip pairs of other computers on your network. If a hostname isn't part of DNS, you can add it here. You usually don't need to change anything here, but you might want to add the hostname and hostname + domain of the machine to this file, resolving to the IP of your network interface. If you don't know what you're doing, leave this file alone until you read man hosts. 

/etc/fstab

Your filesystem settings and mountpoints are configured here. The install program should have created the necessary entries for you, but you should look over it and make sure it's right. 

/etc/modprobe.d/modprobe.conf

This is for use with 2.6.x kernels only. 
This tells the kernel which modules it needs to load for system devices. For example, to have the kernel load your Realtek 8139 ethernet module when it starts the network (ie. tries to setup eth0), use this line: 

alias eth0 8139too

The syntax of this file is nearly identical to the old modules.conf scheme, unless you use some of the more exotic options like post-install. Then you should invest a little time into reading man modprobe.conf. 

/etc/modules.conf

This is for use with 2.4.x kernels only. 
This tells the kernel which modules it needs to load for system devices. For example, to have the kernel load your Realtek 8139 ethernet module when it starts the network (ie. tries to setup eth0), use this line: 

alias eth0 8139too

/etc/resolv.conf

Use this file to setup your nameserver(s) that you will use. It should basically look like this: 

search domain.tld nameserver 192.168.0.1 nameserver 192.168.0.2

Replace domain.tld and the ip addresses with your settings. The so called search domain specifies the default domain that is appended to unqualified hostnames automatically. Setting this, a ping myhost will effectively become a ping myhost.domain.tld with the above values. These settings usually aren't mighty important, though, and most people should leave them alone for now. If you use DHCP, this file will be fed with the correct values automatically when networking is started, meaning you can and should happily ignore this file altogether. 

/etc/conf.d/*

During setup, this is totally unimportant. Consider this as reference for the interested. 
Some daemon scripts will have a matching configuration file in this directory that contains some more-or-less useful default values. When a daemon is started, it will first source the settings from it's config file within this directory, and then source the /etc/rc.conf. This means you can easily centralize all your daemon configuration options in the rc.conf simply by setting an appropriate variable value, or split up your configuration over multiple files if you prefer a decentralized approach to this issue. Ain't life great if it's all just simple scripting? 

/etc/profile

This script is run on each user login to initialize the system. It is kept quite simple under Arch Linux (most things are). You may wish to edit or customize it to suit your needs. 

Boot Scripts

Arch Linux uses a fairly simple bootup sequence quite similar to *BSDs. The first boot script to run is /etc/rc.sysinit. When it's done, /etc/rc.multi will be called (in a normal bootup). The last script to run will be /etc/rc.local. When started in runlevel 1, the single user mode, the script /etc/rc.single is run instead of /etc/rc.multi. You will not find an endless symlink collection in the /etc/rc?.d/ directories to define the bootup sequence for all possible runleves. In fact, due to this approach Arch only really has three runlevels, if you take starting up X in runlevel 5 into account. The boot scripts are using the variables and definitions found in the /etc/rc.conf file and also a set of general functions defined in the /etc/rc.d/functions script. If you plan to write your own daemon files, you should consider having a look at this file and existing daemon scripts. 

Boot Script Overview /etc/rc.sysinit /etc/rc.single /etc/rc.multi /etc/rc.local /etc/rc.shutdown /etc/rc.d/* /etc/rc.sysinit

The main system boot script. It does boot-critical things like mounting filesystems, running devfsd, activating swap, loading modules, setting localization parameters, etc. You will most likely never need to edit this file! 

/etc/rc.single

Single-user startup. Not used in a normal boot-up. If the system is started in single-user mode, for example with the kernel parameter 1 before booting or during normal multi-user operation with the command init 1, this script makes sure no daemons are running except for the bare minimum; syslog-ng and udev. The single-user mode is useful if you need to make any changes to the system while making sure that no remote user can do anything that might cause data loss or damage. 
For desktop users, this mode usually is useless as crud. You'll probably never need to edit this script, either. 

/etc/rc.multi

Multi-user startup script. It starts all daemons you configured in the DAEMONS array (set in /etc/rc.conf) after which it calls /etc/rc.local. You shouldn't feel a pressing need to edit this file. 

/etc/rc.local

Local multi-user startup script. It is a good place to put any last-minute commands you want the system to run at the end of the bootup process. This is finally the one and only script you should modify if needed, and you have total freedom on what to add to this script. 
Most common system configuration tasks, like loading modules, changing the console font or setting up devices, usually have a dedicated place where they belong. To avoid confusion, you should make sure that whatever you intend to add to your rc.local isn't feeling just as home in /etc/profile.d/ or any other already existant config location instead. 

/etc/rc.shutdown

System shutdown script. It stops daemons, unmounts filesystems, deactivates the swap, etc. Just don't touch. 

/etc/rc.d/*

This directory contains the daemon scripts referred to from the rc.conf's DAEMONS array. In addition to being called on bootup, you can use these scripts when the system is running to manage the services of your system. For example the command 
  1. /etc/rc.d/postfix stop
will stop the postfix daemon. Of course a script only exists when the appropriate package has been installed (in this case postfix). With a basic system install, you don't have many scripts in here, but rest assured that all relevant daemon scripts end up here. This directory is pretty much the equivalent to the /etc/rc3.d/ or /etc/init.d/ directories of other distributions, without all the symlink hassle. 

User Management

Users and groups can be added and deleted with the standard commands provided in the util-linux package: useradd, userdel, groupadd, groupdel, passwd, and gpasswd. The typical way of adding a user is similar to this procedure: 
  1. useradd -m -s /bin/bash johndoe
  2. passwd johndoe
The first command will add the user named johndoe to the system, create a home directory for him at /home/johndoe, and place some default login files in his home directory. It will also set his login shell to be /bin/bash. The second command will ask you for a password for the johndoe user. A password is required to activate the account. 
As an alternative to the useradd command, the adduser script is also available to interactively create new users on your system simply by answering questions. 

See the manpages for more information on the remaining commands. It is a good idea to create one or multiple normal users for your day-to-day work to fully use the available security features and minimize potential damage that may be the result of using the root user for anything but system administration tasks. Internet Access

Due to a lack of developers for dialup issues, connecting Arch to the Internet with a dialup line is requiring a lot of manual setup. If at all possible, set up a dedicated router which you can then use as a default gateway on the Arch box. 
There are quite a few dialup related documents in the Arch Linux Wiki 

Analog Modem

To be able to use a Hayes-compatible, external, analog modem, you need to at least have the ppp package installed. Modify the file /etc/ppp/options to suit your needs and according to man pppd. You will need to define a chat script to supply your username and passwort to the ISP after the initial connection has been established. The manpages for pppd and chat have examples in them that should suffice to get a connection up and running if you're either experienced or stubborn enough. With udev, your serial ports usually are /dev/tts/0 and /dev/tts/1. 
Instead of fighting a glorious battle with the plain pppd, you may opt to install wvdial or a similar tool to ease the setup process considerably. 
In case you're using a so called WinModem, which is basically a PCI plugin card working as an internal analog modem, you should endulge in the vast information found on the LinModem homepage. 

ISDN

Setting up ISDN is done in three steps: 

Install and configure hardware Install and configure the ISDN utilities Add settings for your ISP

The current Arch stock kernels include the necessary ISDN modules, meaning that you won't need to recompile your kernel unless you're about to use rather odd ISDN hardware. After physically installing your ISDN card in your machine or plugging in your USB ISDN-Box, you can try loading the modules with modprobe. Nearly all passive ISDN PCI cards are handled by the hisax module which needs two parameters; type and protocol. You must set protocol to '1' if your country uses the 1TR6 standard, '2' if it uses EuroISDN (EDSS1), '3' if you're hooked to a so called leased-line without D-channel, and '4' for US NI1. 
Details on all those settings and how to set them is included in the kernel documentation, more specifically in the isdn subdirectory, or available online. The type parameter depends on your card; A list of all possible types is to be found in the README.HiSax kernel documentation. Choose your card and load the module with the appropriate options like this: 
  1. modprobe hisax type=18 protocol=2
This will load the hisax module for my ELSA Quickstep 1000PCI, being used in Germany with the EDSS1 protocol. You should find helpful debugging output in your /var/log/everything.log file in which you should see your card being prepared for action. Please note that you will probably need to load some usb modules before you can work with an external USB ISDN Adapter. 
Once you confirmed that your card works with certain settings, you can add the module options to your /etc/modprobe.d/modprobe.conf (or /etc/modules.conf if you're using kernel 2.4.x): 

alias ippp0 hisax options hisax type=18 protocol=2

Alternatively you can only add the options line here, and add hisax to your MODULES array in the rc.conf. Your choice, really, but this example has the advantage that the module will not be loaded until it's really needed. 
That being done you should have working, supported hardware. Now you need the basic utilities to actually use it! 

Install the isdn4k-utils package, and read the manpage to isdnctrl, it'll get you started. Further down in the manpage you will find explanations on how to create a configuration file that can be parsed by isdnctrl, as well as some helpful setup examples.

Please note that you have to add your SPID to your MSN setting seperated by a colon if you use US NI1. 
After you configured your ISDN card with the isdnctrl utility, you should be able to dial into the machine you specified with the PHONE_OUT parameter, but fail the username and password authentication. To make this work add your username and password to /etc/ppp/pap-secrets or /etc/ppp/chap-secrets as if you were configuring a normal analogous PPP link, depending on which protocol your ISP uses for authentication. If in doubt, put your data into both files. 
If you set up everything correctly, you should now be able to establish a dialup connection with isdnctrl dial ippp0 as root. If you have any problems, remember to check the logfiles! 

DSL (PPPoE)

These instructions are only relevant to you if your PC itself is supposed to manage the connection to your ISP. You do not need to do anything but define a correct default gateway if you are using a seperate router of some sort to do the grunt work. 
Before you can use your DSL online connection, you will have to physically install the network card that is supposed to be connected to the DSL-Modem into your computer. After adding your newly installed network card to the modules.conf/modprobe.conf or the MODULES array, you should install the rp-pppoe package and run the adsl-setup script to configure your connection. After you have entered all the data, you can connect and disconnect your line with 
  1. /etc/rc.d/adsl start

and

  1. /etc/rc.d/adsl stop
respectively. The setup usually is rather easy and straightforward, but feel free to read the manpages for hints. If you want to automatically dial in on bootup, add adsl to your DAEMONS array. 

Package Management Pacman pacman is the package manager which tracks all the software installed on your system. It has simple dependency support and uses the standard tar-gz archive format for all packages. Some common tasks are explained below with the respective commands in long and short option form. For an up to date explanation of pacman's options, read man pacman. This overview is merely scratching the surface of pacman's current capabilities. Typical tasks: Adding a new package with a package file Upgrading a package with a package file Removing packages Refreshing the package list Upgrading the system Adding/Upgrading a package from the repositories List installed packages Check if a specific package is installed Display specific package info Display list of files contained in package Find out which package a specific file belongs to Adding a new package with a package file

  1. pacman --add foo.pkg.tar.gz
  2. pacman -A foo.pkg.tar.gz
This will install the foo.pkg.tar.gz package on the system. If dependencies are missing, pacman will exit with an error and report the missing deps, but not attempt to resolve the dependencies automatically. Look at the --sync option if you expect this functionality. 

Upgrading a package with a package file

  1. pacman --upgrade foo.pkg.tar.gz
  2. pacman -U foo.pkg.tar.gz
This does essentially the same as the --add operation, but will additionally upgrade an already-installed package at no extra cost. I can personally not imagine a case where you'd prefer --add over this --upgrade function. 

Removing packages

  1. pacman --remove foo
  2. pacman -R foo
This will remove all files belonging to the package named foo, except for configuration files that have been edited. Only supply the name of the package to this command, without the pkg.tar.gz suffix. 
To remove any and all trace of a package, add the --nosave option to the above command. 

Refreshing the package list

  1. pacman --sync --refresh
  2. pacman -Sy
This will retrieve a fresh master package list from the repositories defined in the /etc/pacman.conf file and uncompress it into the database area. You should use this before using --sysupgrade to make sure you get the newest packages. Depending on your pacman.conf settings, this command may require a working internet connection to access FTP-based repositories. This option is quite similar to Debian's apt-get update command. 

Upgrading the system

  1. pacman --sync --sysupgrade
  2. pacman -Su
This command will upgrade all packages that are out-of-date on your system by comparing the local package version to the versions in the master package list that gets downloaded with the --refresh command. It's a good idea to run this every now and then to keep your system up to date. Note that this command does NOT implicitly refresh the master package list, so it's usually wiser to combine both commands into one: 
  1. pacman --sync --refresh --sysupgrade
  2. pacman -Syu
With these options pacman will automatically retrieve the current master package list and do a full system upgrade to the latest packages with all dependencies being automagically resolved. You will want to run this quite often. 

Adding/Upgrading a package from the repositories

  1. pacman --sync foo
  2. pacman -S foo
Retrieve and install package foo, complete with all dependencies it requires. Before using any sync option, make sure you refreshed the package list, or add --refresh or -y to the options to do it before the installation attempt. Unlike --add, the --sync option does not differ between installing and upgrading packages. Depending on your pacman.conf settings this function requires working internet access. 

List installed packages

  1. pacman --query
  2. pacman -Q
Displays the list of all installed packages in the system. 

Check if a specific package is installed

  1. pacman --query foo
  2. pacman -Q foo
Instead of grepping the full list for a name, you can append the name of the package you are looking for to the query command. This command will display the name and version of the foo package if it is installed, nothing otherwise. 

Display specific package info

  1. pacman --query --info foo
  2. pacman -Qi foo
Displays information on the installed package foo (size, install date, build date, dependencies, conflicts, etc.). To display this information for a package file that is not yet installed, add the --file or -p option, respectively: 
  1. pacman --query --info --file foo.pkg.tar.gz
  2. pacman -Qip foo.pkg.tar.gz

Display list of files contained in package

  1. pacman --query --list foo
  2. pacman -Ql foo
Lists all files belonging to package foo. 

Find out which package a specific file belongs to

  1. pacman --query --owns /path/to/file
  2. pacman -Qo /path/to/file
This query displays the name and version of the package which contains the file referenced by it's full path as a parameter. 

Accessing Repositories

A package repository is a collection of packages and a package meta-info file that can reside in a local directory or on a remote FTP/HTTP server. The default repository for an Arch system is the current repository. This is kept up to date with the latest version of most software and stays fairly bleeding-edge. 
Many users also choose to activate the extra package repository which contains more packages that are not part of Arch's core package set. You can activate this repo by uncommenting the appropriate lines in your /etc/pacman.conf. This repository is activated by default. 
You can also build, maintain and use your own package repositories. See the  pacman manpage for instructions. 
If you install from a CD and end up having a problem accessing the Internet, you may need to install additional packages from the CD. You can locate the packages on the cd and install them manually using pacman -A packagename.pkg.tar.gz Alternatively, you can temporarily set up a local repository to access the CD. Mount the CD on /mnt/cd using the command mount /mnt/cd (assuming your fstab is properly set up). Then add the following lines to your /etc/pacman.conf: 

[cd] Server = file:///mnt/cd/arch/pkg

You will then be able to install additional packages to help you get your Internet access set up. 

Arch Build System (ABS) Binary vs. Source

Where pacman is responsible for the binary side of the package world, ABS is responsible for the source side: It helps you to build your own custom packages from source code, also letting you rebuild Arch Linux packages with your own customizations. The procedure usually goes as follows: 
Synchronize your ABS tree with the server (run abs as root) 
Create a new directory in /var/abs/local/ named after the package you are going to create 
Copy the PKGBUILD.proto prototype from /var/abs/ into your newly created directory, remove the proto, suffix, and edit it for the new package. 
Run makepkg in the working directory with the PKGBUILD file. 
Install the newly built package with pacman. 
Send the package to your friends for bragging rights (or give it to an Archer so s/he can stick it in the master ABS tree). 

Synchronizing Your ABS Tree

You can synchronize all the PKGBUILD files in /var/abs by running the abs script as root. It requires the cvsup package to operate and will complain if you don't have it installed. Using CVS as the transfer medium allows you to follow different version trees within ABS - this can be configured in /etc/abs/supfile.arch. For example, the default supfile is set to track the current package tree, which is bleeding-edge and the recommended source to follow. You can also follow specific versions. See the comments in the supfiles for more info. 
ABS supports multiple repositories, which can be enabled or disabled from /etc/abs/abs.conf. By default abs will follow the current and extra repositories, but not unstable. 
You will also see an /etc/abs/supfile.extra file. This will give you access to all the unofficial build scripts that were not included in the main ABS repository. If you do not want to use this repository, you can delete the file, but usually it makes more sense to edit abs.conf accordingly instead. 

How to Build Packages

The build process is thoroughly explained in the makepkg manpage. See it for instructions on building your own packages. If that's not helping you, keep your eyes peeled for tutorials in the Wiki, or ask for help in the forums or IRC. 

Package Guidelines

When building package for Arch Linux, you should adhere to the package guidelines below, especially if you would like to contribute your new package to Arch Linux. 

Package Naming

Package names should consist of alphanumeric characters only; all letters should be lowercase. 
Package versions should be the same as the version released by the author. Versions can include letters if need be (eg, nmap's version is 2.54BETA32). Version tags may not include hyphens! Letters, numbers, and periods only. 
Package releases are specific to Arch Linux packages. These allow users to differentiate between newer and older package builds. When a new package version is first released, the release count starts at 1. Then as fixes and optimizations are made, the package will be re-released to the AL public and the release number will increment. When a new version comes out, the release count resets to 1. Package release tags follow the same naming restrictions as version tags. 

Directories Configuration files should be placed in the /etc directory. If there's more than one configuration file, it's customary to use a subdirectory in order to keep the /etc area as clean as possible. Use /etc/{pkgname}/ where {pkgname} is the name of your package (or a suitable alternative, eg, apache uses /etc/httpd/).

Package files should follow these general directory guidelines: 

/etc System-essential configuration files

 /usr/bin  Application binaries
 /usr/sbin  System binaries
 /usr/lib  Libraries
 /usr/include  Header files
 /usr/lib/{pkg}  Modules, plugins, etc.
 /usr/man  Manpages
 /usr/share/{pkg}  Application data
 /etc/{pkg}  Configuration files for {pkg}
 /opt
  Packages that do not fit cleanly into Linux filesystem layout can be placed here. If a package's files can be cleanly placed into the above directories, then do so. If there are other high-level directories that do not fit, then you should use /opt. 
For example, the acrobat package has Browser, Reader, and Resource directories sitting at the same level as the bin directory. This doesn't fit into a normal Linux filesystem layout, so we place all the files in a subdirectory of /opt. 
Clear as mud? Good. 
 makepkg Duties
When you use makepkg to build a package for you, it does the following automatically: 
Checks if package dependencies are installed 

Downloads source files from servers Unpacks source files

Does any necessary patching 

Builds the software and installs it in a fake root Removes /usr/doc, /usr/info, /usr/share/doc, and /usr/share/info from the package Strips symbols from binaries Strips debugging symbols from libraries

Generates the package meta file which is included with each package 

Compresses the fake root into the package file Stores the package file in the configured destination directory (cwd by default) Other Do not introduce new variables into your PKGBUILD build scripts, unless the package cannot be built without doing so, as these could possibly conflict with variables used in makepkg itself. If a new variable is absolutely required, prefix the variable name with an underscore. Avoid using /usr/libexec/ for anything. Use /usr/lib/{pkg} instead.

The Packager field from the package meta file can be customized by the package builder by modifying the appropriate option in the /etc/makepkg.conf file, or alternatively by exporting the PACKAGER environment variable before building packages with makepkg: 
  1. export PACKAGER="John Doe <your.email>"

Submitting Packages

If you'd like to submit packages, please take a look at the Arch User Repository and their guidelines. New packages should be submitted to the AUR. 
If you're submitting a package directly to the Arch developers, we ask the following: 
Please add a comment line to the top of your PKGBUILD file that follows this format: 
  1. Contributor: Your Name <your.email>
Verify the package dependencies (eg, run ldd on dynamic executables, check tools required by scripts, etc.). It's also a good idea to use the namcap utility, written by Jason Chu jason@archlinux.org, to analyze the sanity if your package. namcap will tell you about bad permissions, missing dependencies, un-needed dependencies, and other common mistakes. You can install the namcap package with pacman. 
All packages should come as a compressed tar file containing a directory with the newly built package, the PKGBUILD, filelist, and additional files (patches, install, ...) in it. The archive name should at least contain the name of the package. 
Watch for announcements regarding the actual submission of packages, as a new implementation of the whole procedure is currently being discussed among the developers. If you think your package is too important to wait, you may of course ask a Trusted User if he would be willing to take your package for inclusion in his repository. 

Frequently Asked Questions

The FAQs listed here are only covering any problems that may keep you from booting or installing an initial Arch Linux system. If you have questions regarding further usage of the system utilities, XFree86 setup, etc. or how to configure your hardware, please head over to the Wiki. If you think an issue is not covered here that should be, please notify the author of this document, whose address is to be found at the very top of this file. 
During package installation, pacman fails to resolve dependencies for package A because package B is not in the package set 
Unless something is very broken and thus very likely to be reported by multiple people soon, you probably just forgot to mount your target partitions properly. This causes pacman to decompress the package database into the initial ramdisk, which fills up quite nicely and ultimatively leads to this error. 
Make sure that you use the DONE and not the CANCEL option offered by the Filesystem Mountpoints menu to apply your choices. This error should not happen if you use the Auto-Prepare feature; please report this as a bug. 
How can I install packages from the install CD with pacman --sync (so it resolves dependencies for me)? 
If you would rather have packages install from the CD instead of downloading them, then mount the install CD somewhere (eg, /mnt/cd) and add this line right below the [current] line in /etc/pacman.conf: 

Server = file:///mnt/cd

Replace /mnt/cd with the mountpoint you chose. Then use pacman --sync as you normally would - It will now check the /mnt/cd directory first for packages. 
How can I create multiple swap partitions during the install? 
Naturally you won't be able to use the Auto-Prepare feature if you want to create and use multiple swap partitions. Create the partitions manually instead, and create as much swap partitions as your little heart desires. Go through the rest of the install, don't mind that you're only asked for one swap partition during the mount-point setting. Once you're through with the install and are about to edit your system configuration files, you can edit the fstab file and include a line for every swap device you created earlier. Simply copy the automatically generated swap line, and modify the referenced device according to your setup. The additional swaps will be activated after the bootup when swapon -a is being run by the initscripts. 
If, for any odd reason, you can not wait until after the installation with activating multiple swap partitions or files, you will have to open a shell on one of the virtual terminals and issue the swapon <device> for every swap drive or file you partitioned/readied before. Then continue as explained above with the install. 
In case you are honestly contemplating setting up multiple swap files or drives, you should keep in mind that a kernel that needs to swap is actually crying bitterly for more RAM, not more swap space. Please keep your penguin well fed. Thank you. 
How do I reconfigure LILO from the rescue system? 
As a first step you simply boot from the Arch Install CD or disks. If your partitions are intact and don't need checking, you should supply the root= kernel boot parameter as the instructions tell you. That will boot directly into your system, and you can skip all but the last step of actually reconfiguring and running lilo. 
If you cannot boot your old root directly, boot the CD as if you were going to start an installation. Once you're in a shell, you mount the root partition of your harddisk into the /mnt directory, for example like this: 
  1. mount /dev/sda3 /mnt
Then you mount any other partitions to their respective mount points within that root of yours, for example a /boot partition: 
  1. mount /dev/sda1 /mnt/boot
Now you need to mount a /dev tree in the /mnt area, where lilo will be able to find it: 
  1. /mnt/bin/mount --bind /dev /mnt/dev
Once everything is mounted, make this /mnt directory your new root with the chroot /mnt command. This will start a new shell and drop you into the /mnt directory, which will be considered your / from then on. 
Now you can edit /etc/lilo.conf to your liking and run lilo to fix anything that needs fixing. Simply type exit when you want to break out of this root again, back into the original file tree. You can now reboot and test your changes. 

I can't ssh into my machine!

Edit your /etc/hosts.deny file. The default configuration will reject all incoming connections. 
How should I load modules during boot now? 
If you want to load a module unconditionally without a specific device binding, add the name of the module to the MODULES array of your /etc/rc.conf. For on demand loading on device access, add it as usual with the alias command to your /etc/modprobe.d/modprobe.conf (/etc/modules.conf for 2.4 kernels). To pass any options to a module you want to load through the MODULES array, only add the appropriate options line to the /etc/modprobe.d/modprobe.conf. 
Kernel refuses to boot because of lost interrupt 

Kernel refuses to boot. It locks at: IRQ probe failed for sda sda lost interrupt

This error occurs for some HD controllers on kernel 2.6.x. A workaround is to pass the acpi=off option to the kernel at boot time. 
I get access denied errors trying to play sound or read DVDs 
Add your user to the optical and audio groups. 
  1. gpasswd -a johndoe optical
  2. gpasswd -a johndoe audio
Logout, then login as your regular user (eg, johndoe) so the group changes can take effect.  
If you have a DVD drive, you may want to create a /dev/dvd symlink to your real DVD device. 
For example, if you use udev and your DVD drive is on /dev/hdc, you can do the following as root: 
  1. cat >>/etc/udev/rules.d/00.rules <<EOF

> KERNEL="hdc", NAME="hdc", SYMLINK="dvd" > EOF

  1. /etc/start_udev
  2. mount /dev/pts
  3. mount /dev/shm
When trying to install packages with pacman, I get this: error: xorg conflicts with xfree86 
This is a temporary problem as we make a full switch over to xorg. Currently, some packages still depend on xfree86 specifically, so pacman gets confused. 
You can fix this problem by installing xorg explicitly, then installing other packages afterwards. 
  1. pacman -S xorg
  2. pacman -S otherpkg1 otherpkg2 ...